O rođendanskim sendvičima (i Dreziku i Boltonu)

IMG_4036.jpg

Rođendanski sendviči, crni sok, žuti sok, eventualno i smokija i čipsa, da ne ostanemo gladni ako nestane sendviča. Da li su i vaši rođendani bili ovakvi? Ako ste odrastali krajem osamdesetih i u toku devedesetih godina, sigurno jesu.

Bilo je nečeg čarobnog u tim malim ritualima i običajima, koje je svaka kuća za dečiji rođendan ispunjavala. 

POKLON

Prva stavka uvek je bio poklon o kojem razmišljaš tri meseca unapred. To je uglavnom borba između onoga što bi želeo i onoga što ti treba. Ali na kraju se uvek nekako spakuje da bude i onoga što želiš i onoga što ti treba. A kad si rođen leti, ni ne treba ti baš mnogo - na raspustu si i šta će ti više u životu? :) Treba ti nova gumena lopta, jer je prethodne tri završilo u komšijskim ružama, treba ti pištolj na vodu (i jedan za brata, obavezno) ili... roleri. 
Jedne godine su mi roleri bili velika želja. Još uvek se nisu pojavili kod nas i to je automatski bila pretpostavka da su preskupi i da će zauvek ostati van mog domašaja. Ukoliko ste gledali seriju "Nestašne godine", znate za Drezika i Boltona, pa pretpostavljate odakle opsesija. I danas se sećam epizode i osećaja koji sam imala dok sam gledala Boltona kako jurca rolerima kroz školu. Ne sećam se koliko sam imala godina, bila sam baš mala, tek prvi ili drugi razred, ali želela sam da rolerima dolazim u školu. :D
Takođe se jasno sećam te večeri pre mog rođendana, kada je tata došao kući sa ogromnom, upakovanom kutijom. Nisam mogla da pogodim šta je unutra, šta je to moglo biti u tako velikoj kutiji (roleri su i dalje bili misaona imenica). Pretpostavljam da ste vi pogodili - bili su to roleri, a mojoj sreći nije bilo kraja. E sad, sporna stvar je bila to što je već bila noć, nisam mogla odmah da izletim napolje i isprobam ih, a pritom nikada nisam ni stala na njih, ne znam kako da ih vozim... Trebalo je da ih obujem da isprobam veličinu, ali sam odmah ustala i počela da vozim u kući po parketu. Mama je počela da viče, a tata da joj govori "Pusti je....". Znala sam da vozim rolere! Imala sam rolere!!! Malo je reći da sam svaki dan tog leta provela na njima, padala, ustajala i vozila krvavih kolena. :D I danas imamo posebnu konekciju.

Od drugova su se po pravilu dobijali dezodoransi i albumi za slike, sa izuzetkom dečaka kojima se sviđaš i najboljih drugarica. Oni se potrude da bude nešto drugačije - ram za slike, spomenar ili neka lepa majica. :D

LOKACIJA

Rođendani su se bespogovorno pravili kod kuče. Tamo gde spavaš, tamo su se sada raspadali sendvići i prosipali sokovi. Ako nisi imao krevet na sklapanje, sedelo se, pa čak i skakalo po tvojim jastucima. Ali kome je to smetalo? Nikome, tako se to tada radilo.

POZIVNICE

Pa, jao! Biranje pozivnica! Ali pre toga se pravi spisak za pozivanje - moraš da zoveš sve iz razreda, jer su oni zvali tebe. I drugare iz komšiluka. I rodbinu. I kumove. Pa završiš sa više od 30toro dece u jednoj sobi. Ali opet, kome smeta? Ne nama.

Mama i ja odredimo dan kada idemo da kupujemo pozivnice. Ali mora da se čeka tek kasno popodne, jer je ranije pakleno vruće i ne možemo da idemo do knjižare. Pa onda čekaj, a ne možeš ni napolje, pa zamišljaš kakve pozivnice imaju, pa kod koga sve treba da ideš da ih podeliš, ko je u komšiluku, a ko ne tako blizu, pa ne možeš da dočekaš da izabereš. Pa onda kad konačno odeš, muke žive oko odabira... 

A posebna je sreća što ćeš videti drugare, jer ste na raspustu, Bože moj, niste se videli više od mesec dana! Pa onda idemo od kuće do kuće da svakome damo pozivnicu namenjenu baš za njega. Užas jedan je ako je neko na moru ili kod babe na selu, pa ne može da dođe! 

SPREMANJE

Opet još jedna muka - podelio si pozivnice nedelju dana ranije, pa ne možeš da dočekaš sam rođendan. A pritom, to je tolika vremenska razdaljina da se bojiš da neko nije zaboravio da treba da dođe. 

Dan pre proslave je uvek divan. To su dva dana kada komšijama ne smeta glasna muzika i možeš da se dovikuješ iz sobe u sobu, bez da paziš da li će te neko čuti. Pošto je pretoplo, svi prozori su otvoreni, a sa radija trešti neka lokalna radio stanica sa narodnjacima. Tata organizuje pozajmicu nekog većeg ili dodatnog stola, pa još stolica (jer treba negde i odrasle smestiti), možda još escajga ili nečiji mikser ako naš pregori u najbitnijem momentu. Brat i ja pomažemo mami, idemo preko u prodavnicu, degustiramo ono što je u procesu pravljenja... Čisti se, pere se, iako niko ništa neće primetiti kada bude došao... 

Na meniju su bez bilo kakvog izuzetka rođendanski sendviči i Plazma torta. 
E sad se ja pitam odakle ti običaji rođendanskih sendviča? Ko ih je prvi napravio i kako se tako raširila ta tradicija? I to je samo kod nas na Balkanu. Zna se da ćeš ih naći na stolu kad odeš kod nekoga na rođendan. Hlebić, margarin, salama, krastavac i možda rendano jaje. I ne možeš da prestaneš da ih jedeš. 
A Plazma torta je deo odrastanja. Dobijala sam i torte na spratove, i torte sa Barbikama u sredini, iscrtane, ukrašene, ali Plazma ipak zauzima posebno mesto!

 

Kad si mali nisi ni svestan koliko su bitni ti momenti koji vode do same proslave, razmišljaš samo o rođendanu i ko će da ti dođe. Kad si mali nisi ni svestan koliko je truda uloženo zajedničkim snagama ljudi koji te volele da se sve pripremi posebno za tebe. Kad odrasteš ti momenti su ti uglavnom i draži od same proslave.

Hvala svim mojim ljudima i srećan mi rođendan. Živeli! :)

 

Osmeh Orasi